Rešavanje problema napuštenih pasa i mačaka podrazumeva dosledno, sinhronizovano i kontinuirano sprovođenje aktivnosti u nekoliko podjednako važnih oblasti. Ovo treba činiti uz primenu znanja i iskustva međunarodnih institucija i organizacija, ali uz potpuno prilagođavanje našim uslovima.

Sprečavanje napuštanja

CNR sistem

Izgradnja prihvatilišta

Udomljavanje

Informacija i edukacija

Sprečavanje napuštanja

Nepresušni izvor novih pasa i mačaka na ulici je pojava svima poznata kao – napuštanje ljubimaca. Rezultat nezrelosti i neodgovornosti pojedinaca koji uzimaju pse i mačke za kućne ljubimce, a potom ih, kad period oduševljenja prođe i shvate da živa bića imaju svoje potrebe koje treba zadovoljiti, ostavljaju na ulici u nekom udaljenom delu grada, izletištu, šetalištu, igralištu ili pored kontejnera. Napuštaju se svi, bez razlike: mladunci, odrasle životinje, ženke sa mladima, stare životinje koje više nisu atraktivne i zanimljive za vlasnika, gravidne ženke...

Više je preduslova za sprečavanje napuštanja, navešćemo neke koje bi trebalo da sprovode nadležne institucije uz pomoć udruženja za zaštitu životinja i građana:

• Evidentiranje vlasnika i obeležavanje ljubimaca, što omogućava da se nadje vlasnik ukoliko se životinja izgubi ili je nesavesni vlasnik napusti. Zakonski osnov se nalazi u Pravilniku o obeležavanju pasa i vođenju evidencije o obeleženim psima.
• Dosledno sankcionisanje napuštanja, ima svoj zakonski osnov u Zakonu o dobrobiti životinja.
• Sterilizacija vlasničkih pasa i mačaka uz stimulaciju u vidu besplatne sterilizacije što bi omogućile nadležne institucije. Vlasničke životinje su stalni izvor novog podmlatka na ulicama. Potrebno je da nadležne institucije pored stimulacije sterilizacije donesu i mere koje će destimulisati držanje nesterilisanih jedinki.
• Doneti pravilnik o odgajivačnicama i prodavnicama kućnih ljubimaca u kome će biti jasno definisani uslovi i način pod kojima će funkcionisati i poslovati odgajivačnice, kao i prodavnice. U skladu sa tim oštro sankcionisati svaki vid prodaje pasa i mačaka van odgajivačnica. Zakonski osnov je u čl. 59. Zakona o dobrobiti životinja.
  
  Cilj je da se spreči nekontrolisano parenje, prodaja i preprodaja, postojanje „divljih“ odgajivačnica i ad hoc odgajivača.

CNR sistem

CNR sistem je zasnovan na tri poteza – uhvati (catch), steriliši (neuter), pusti (release) i nezaobilazni je deo rešavanja problema bez koga se problem ne može rešiti. Suština je u sledećem: dobroćudni (proverava se karakter u gradskom Centru za sterilizaciju), obeleženi, sterilisani, vakcinisani psi se vraćaju na prvobitno stanište, tj. tamo odakle su preuzeti. Oni čuvaju teritoriju od novih, nesterilisanih pasa, a pošto su sterilisani ne razmnožavaju se. Za nekoliko godina populacija se stabilizuje, a onda počinje da se smanjuje. Da bi opstali na ulici gradski psi imaju staratelje, ljude koji o njima brinu, hrane ih, poje, prave sklonište, organizuju lečenje, vakcinaciju, sterilizaciju ... U tom smislu trebalo bi u potpunosti legalizovati pojam gradskog psa i staratelja.

Osnov za funkcionisanje CNR sistema je u dokumentu pod nazivom Strategija rešavanja problema pasa lutalica na teritoriji grada Beograda koji je potpisao gradonačelnik Nenad Bogdanović, aprila 2006. godine.

Ovde ćemo napraviti kratku retrospektivu razvoja CNR u Beogradu, tragom ljudi koji su ranih 70-tih započeli CNR sistem, kada se on nije tako zvao i kada se objašnjavao jednom rečju – sterilizacija.

Društvo za zaštitu životinja grada Beograda i Društvo za zaštitu životinja Srbije, osnovana 70-tih godina prošlog veka, edukovala su građane i nadležne institucije da je sterilizacija jedina humana i efikasna metoda za smanjenje broja napuštenih pasa i mačaka. Građani su sami i uz njihovu pomoć polako počeli da sterilišu ulične pse i mačke i da time spontano sprovode CNR sistem. Na taj način radilo se na rešavanju problema napuštenih životinja (kako se to danas zvanično zove) u tišini, uz puno truda i ličnog odricanja i bez podrške nadležnih institucija. Posle dugogodišnje edukacije, od strane udruženja za zaštitu životinja i pojedinaca koji su se bavili zaštitom, tek oko 90-tih godina primena sterilizacije je postala masovnija.

U oktobru 1996. godine počeo je sa radom Centar za sterilizaciju mešanaca, prvo i zvanično registrovano udruženje koje se bavi sterilizacijom napuštenih pasa.

Početkom 2002. godine, uz donaciju Fondacije Brižit Bardo, počela je da se radi sterilizacija napuštenih pasa kod veterinara Srećka Radojčića. Još uvek nije bilo garancije nadležnih da će sterilisani pas biti bezbedan na ulici ukoliko njegovo prisustvo zasmeta nekome, tako da je puno mirnih, dobroćudnih, sterilisanih pasa ubijeno u Ovči. Sabirni centar za pse lutalica sa teritorije grada Beograda u Ovči, zloglasno gubilište, u kome su pobijeni milioni pasa i mačaka, od ove godine (2010.) više nema tu namenu.

Krajem 2002. godine Sekretarijat za zaštitu životne sredine potpisuje sa Fondacijom Brižit Bardo Pismo o dobrim namerama i garantuje bezbednost na ulici psima koji su sterilisani preko Fondacije. Nadležni ne poštuju sopstveno obećanje i nastavlja se hvatanje i eutanaziranje i sterilisanih BB pasa za čije se oslobadjanje iz Ovče i bezbedan život na ulici bore njihovi staratelji, BB koordinatori. U proleće 2003. godine oni osnivaju udruženje za zaštitu životinja Evropska inicijativa 17 koje se bori za opstanak BB pasa i njihov bezbedan život na ulici.

U stalnoj borbi sa nadležnima građani i aktivisti udruženja za zaštitu životinja su spasavali iz Ovče uhvaćene pse i mačke i vraćali ih na prvobitno stanište ili smeštali u azile. Azili su privatni i svi su no kill orijentacije. Imaju finansijskih problema i svi su manje ili više prepunjeni. U toj atmosferi 2006. godine gradonačelnik donosi Strategiju koja predstavlja prekretnicu u načinu rada u rešavanju problema napuštenih pasa. Ali, ne odmah, Strategija je zaživela tek tri godine posle donošenja. Tek posle tri godine prestalo se sa masovnom, nekontrolisanom eutanazijom i sporadičnom sterilizacijom. Sterilisani su često bolesni psi koji su umirali vrlo brzo po povratku na stanište ili im se gubio svaki trag jer su vraćani na pogrešna staništa. Posle tri godine (sa promenom vlasti) uspostavilo se poštovanje nekih osnovnih pravila i počelo se sa sistematskim vraćanjem na prvobitno stanište, dobroćudnih, sterilisanih, vakcinisanih i obeleženih pasa.

Možemo reći da je 2010. godine u Beogradu zaživeo CNR sistem.

Izgradnja prihvatilišta

Po Zakonu o veterinarstvu, čl. 46 i Zakonu o dobrobiti životinja, čl. 66  lokalne samouprave su dužne da izgrade prihvatilišta za smeštaj napuštenih životinja. Izgradnjom prihvatilišta omogućava se sklanjanje sa ulice onih kategorija životinja koje nisu sposobne za život na ulici iz raznih razloga. Mladunci pasa i mačaka, bolesni, stari, psi koji nisu dobro socijalizovani i ne mogu da se prilagode i uspostave pozitivan odnos sa čovekom, mačke koje se ne snalaze na ulici i život im je ugrožen jer su previše poverljive prema čoveku.

Privatni azili su odavno prepunili kapacitete i nisu u stanju da odgovore na svakodnevni pritisak građana tako da vrlo često dolazi do neprijatnih situacija i još češćeg ostavljanja mladunaca i odraslih životinja ispred ograde azila. Ovo otežava rad u azilima i ugrožava finansije, a posebno utiče na održavanje pozitivne zdravstvene situacije.

Udomljavanje

Udomljavanja je najbolje rešenje za svaku napuštenu životinju, zato se na tome mora intenzivno raditi. Udruženja i građani rade uz pomoć sredstava koja imaju na raspolaganju: plakati, oglasi u medijima i na sajtovima udruženja, štandovi ... Potrebno je da se mediji i nadležne institucije aktivno uključe u ovaj segment rešavanja problema da bi efekat bio što bolji.

Informacija i edukacija

Stalna i neophodna aktivnost koja omogućava da građani budu obavešteni o situaciji u oblasti zaštite životinja i  da učestvuju u skladu sa svojim željama, sposobnostima i mogućnostima. Edukacija (uz sankciju) je jedini način da se podigne opšti nivo svesti gradjana u pravcu odgovornijeg odnosa prema svim bićima koja zavise od nas. U tom smislu potrebno je, kad god se ukaže prilika, edukovati građane koje su posledice njihove neodgovornosti. Potrebno je da se mediji i nadležne institucije aktivno uključe u ovaj segment rešavanja problema.